Eeeeeee, Нешић. Какав је то играч, али пре свега човек.
Сећам се, доведен је на препоруку мог доброг другара и неизоставног члана тројке која је, што би ти рекао, жарила и палила на теренима Паланачке гимназије.
Речено ми је да има баш ону дозу безобразлука и марљивости која је потребна да од њега створи доброг играча.
Како је дошао у Бесне Цветиће, његов напредак је био огроман. Стрпљиво је тренирао и чекао своју минутажу и прилику за доказивањем. То га је и довело до дреса младе репрезентације и титуле првог крила наредних неколико сезона што се тиче његовог годишта и његове позиције.
Нажалост, након једне повреде и краћег одсуства са терена, није се вратио исти. Увукао му се страх од нових повреда и то је проузроковало мање ангажовања на тренинзима и не давање себе на утакмицама. Напредак му се значајно успорио и свакога дана је био све даљи од репрезентације.
После свих тих дешавања, у једном тренутку ме је позвао на разговор и тражио ми очински савет. Свестан тога да више не игра исто и да не гине за свети дрес Цветића, сматрао је да је и за њега и за клуб најбоље да оде. Најбоље године су му прошле и дошло је време да се заради новац за старост. Тешка срца сам потврдио његово мишљење и послао га у Грчку.
Сада је у Израелу где каже да му је лепо, да се кошаркаши јако цене у тој земљи и да су паре добре. Довољно добре да се реновира Паланачка спортска хала и отвори јако успешна школа кошарке...
No guts, no glory!