BuzzerBeater Forums

Fizički talenat
Obično počinjem da ocenjujem igrače kada imaju 15, 16 godina i pažnju obraćam na stvari koje se teško menjaju tokom vremena, kao što je fizički talenat.
Visina i veličina se ne uče, a struktura kostiju i zglobova se ne menja. Struktura mišića je takoće gotovo nepromenjiva - ne može se preći sa sporih na brzotrzajna mišićna vlakna. Očigledno je da igrač koji je eksplozivan i brz ima bolja košarkaška oruđa nego spor igrač.
Ovo ne znači da se fizikalije ne mogu istrenirati, treningom u teretani postajete snažniji, veći i dobijate veću masu. Sa vežbama agilnosti možete ubrzati reakcije i poboljšati koordinaciju, ali ne možete promeniti tip tela i strukturu mišićnih vlakana. Brzina se veoma teško stiče treningom i teško unapređuje.
Pažnju obraćam na telesni tip, agilnost, brzinu, skočnost, snagu i koordinaciju. Gledam ramena, kosti, zglobove, telesnu masnoću, strukturu mišića, veličinu šake i stopala, raspon ruku i dužinu nogu.
Mislim da postoji idealna građa za košarkaša i dobar primer igrača približno idealne građe je Darko Miličić. On ima fizičke predispozicije za odličnog košarkaša jer ima odličnu građu sa jakim ramenima, dugim rukama i nogama, visinu, snagu, ne preveliku masu i dobru koordinaciju, drzinu i atletske sposobnosti. Za mene je on igrač odličnog fizičkog talenta, što ne znači obavezno da je generalno talentovan.
Jedna od zemalja koja selektuje mlade igrače po njihovom fizičkom talentu je Srbija. Oni čak imaju i specijalizovane trenere čiji glavni zadatak je testiranje fizičkog potencijala mladih igrača, starosti od 10-12 godina. Oni su razvili seriju testova koje koriste u odabiru igrača (dok još ne postanu igrači) za različite košarkaške programe.
Mentalni talenat
Još jedan faktor koji se teško menja kod igrača je mentalni talenat, odnosno, šta se dešava u njihovim glavama. Čak i sportski psihijatri razbijaju glave smišljajući način kako ovaj talenat izmeriti i kako uticati na njega ili ga trenirati.
Ja delim mentalni talenat na 3 dela.
Prvo je ono što većina ljudi vidi kao radnu etiku i čvrstinu, kako se nose sa fizičkim delom igre, da li nastavljaju da igraju/treniraju kada su roviti, umorni, prebijeni i da li unose celog sebe u igru. Lično, više volim čvrste radnike, jer se na njih uvek možete osloniti da će dati sve od sebe i da se neće predati. Ako su i malo drski uz to, još bolje.
Drugi deo mentalnog talenta je koliko igrač može da istrpi i kako reaguje na pritisak. Na primer, kako se ponaša kada se pobeđuje i gubi, kako podnosi kritiku, novinarsku hajku, saigrače koji pogreše, sudije, trenera, navijače i povrede.
Treći deo ne mogu baš da definišem, zovem ga x-faktor, koliko stvarno igrač želi da pobedi i na šta je sve spreman da bi došao do krajnjeg cilja, da postane broj jedan.
Šta će uraditi sa svojim socijalnim životom, hobijima, drugim sportskim aktivnostima, školom, količinu uloženog vremena,... Za takve igrače se ceo svet vrti oko njih. Svako oko njega treba da se orijentiše prema ovom sportisti i da služi njegovom krajnjem cilju. Ovi sportisti imaju veoma visok nivo samopouzdanja, oni znaju (a ne misle) da su najbolji i ponašaju se tako.
Konstantno postavljaju visoke standarde i podižu letvicu, spremni su da celu godinu treniraju kako bi bili brži za jednu stotinku od protivnika, ostaju sat vremena posle treninga da vežbaju šut za tri poena da bi sledeće sezone imali jedan odsto bolji šut.
I u sportu i u drugim aktivnostima, niko ne dostiže vrhunski nivo bez jedinstvenog stava prema uspehu i spremnosti za žrtvovanjem. Čak i ako to znači da neće provesti ni malo vremena sa porodico, ili spremnost da gazi preko ljudi da bi došao do vrha, šta god je potrebno da bi postao najbolji. U sportu, ovakvi ljudi su često sebični i često nevoljeni. Ipak, to ne znači da su loši ljudi van terena i hale.
Za mene je ovaj x faktor presudan i on pravi razliku između dobrog igrača i malog broja vrhunskih, koje mi skauti tražimo.

Last edited by Dock at 3/31/2013 5:11:40 AM

Kako saznati više o mentalnim faktorima?
Ja posmatram i procenjujem ponašanje na i van terena, pričam sa igračima, trenerima i novinarima. Pratim njegove reakcije prema saigračima, trenerima, sudijama i navijačima. Ponašanje u trenucima kada ne ide, da li će spustiti glavu ili pružiti dodatan napor. Posmatram govor tela, pokrete ruku i način na koji se oblači. Da li je skoncentrisan, kakve emocije pokazuje i da li ulazi u tuče. Da li će odustati, potonuti sa timom, može li iskočiti i poneti tim u teškim momentima, da li je lider ili pratilac, ali najviše od svega, verujem svojoj intuiciji.
Volim čvrste, nezgodne (da ne kažem za'ebane) likove protiv svako mrzi da igra, neke kao što je Ben Wallace.
Najveći deo njegovog mentalnog sklopa se ne može istrenirati ili promeniti. U psihologiji je generalno prihvaćeno da se većina ovih osobina formira tokom ranog detinjstva i ostaje manje-više nepromenjiva nakon puberteta.
To je kombinacija genetike i okoline.
Kada osoba odraste, može u određenoj meri da racionalizuje svoje ponašanje, ali se ličnost pri tome ne menja, osim u slučaju oštećenja mozga. Mislim da je za trenere koji rade sa igračima mlađim od 15, 16 godina važno da rade na njihovom ponašanju, mentalnom treningu, disciplini,...
Verujem da su neki delovi vezani za fizički talenat, kada mekši igrač fizički ojača ponekad postane i mentalno čvršći.
Lično mislim da veći deo uspeha sportiste dolazi iz njegovog mentalnog talenta, a opet tako malo znamo o njemu, kako ga proceniti, predviditi i uticati na njega.
Osećaj za igru
Ključni aspekt u pronalaženju talenta je potraga za igračima koji inaju osećaj za igru. To nije samo osećaj koji igrač ima da bi doneo najbolju mogucu odluku, pronašao najbolju soluciju u deliću sekunde i razumeo postavke, vec i poznavanje sopstvenih mogućnosti, šta može, a šta ne može da uradi na terenu kao i poznavanje saigrača i protivnika.
Koliko se samo puta trener iznervira kada njegov centar poželi da izigrava pleja, počne da dribla i upropasti akciju. Ili kad specijalac za odbranu (citaj: Čakarević ) poželi da pokaže da zna da poentira i počne da ređa promašaje. Ili kad krilo šutne trojku znajući da ne može da pogodi okean sa broda, ne shvatajući da je ostavljen sam, baš zato što ne zna da šutne. Za skaute i trenere je važno da zna da li igrač može da igra u okviru svojuh mogućnosti i ako ne, da li to može ispraviti.
Poznavanje vrlina i mana saigrača, raspoloženja i toga da li je psihički u meču ili ne. Plej koji dodaje loptu visokom igraču koji postuje sa leve strane, ali nema nikakav levi ulaz. Ili plej koji primećuje da krilo ne može da promaši i konstantno mu dodaje loptu. Ili dodavač koji vidi da mu je saigrač u okviru distance sa koje može da pogodi pa mu doda loptu.
Naročito u NBA, ali i na vrhunskom evropskom nivou, baš dobri igrači poznaju sve vrline i mane protivnika, proučavaju ih i koriste prednosti iz njih. Sećam se Chrisa Mullina iz Warriorsa, mogao je tačno da vam kaže sve o protivniku, kako se kreće, koju stranu preferira, da li bolje šutira sa leve ili desne strane itd. Igrač kao Jason Kid ide i korak dalje, on takode zna šta igrači koji čuvaju njegove saigrače mogu da urade i koristi to da uključi saigrače u utakmicu i omogući im lake šuteve. Neki igrači su odlični u prepoznavanju mismatcha i upotrebljavaju to u svoju ili korist svojih saigrača.



Last edited by Dock at 3/31/2013 5:12:43 AM

Poznavanje postavke i koncepcije igre i predviđanje akcija. Ne trudite se samo da pravite završne pasove, vec gledajte da napravite dodavanje koje ce prethoditi asistenciji (jedan od razloga zašto se plejmejker ne može oceniti isključivo brojem asistencija. primedba prevodioca). Potrudite se da razvučete odbranu dobrom spoljnom igrom, kako bi centri imali više prostora. Sačekajte i donesite pravu odluku koju akciju kada pozvati. Naučite akcije, ali ih ne izvodite mehanički. Ovde dolazimo do kreativnosti igrača koja zavisi od njegove veštine i ogleda se u pronalaženju rešenja i pravih odluka u novim, neuvežbanim situacijama. Tajming i preuzimanje odgovornosti da se uradi nešto drugačije. Pravilna raspodela vremena za napad i čuvanje lopte kada treba.
Očigledno je da pozicija igrača ima dosta veze sa njegovim osećajem za igru i sa tim šta se od njega očekuje. Plejmejkeri moraju biti treneri na terenu i imati najveću odgovornost u donošenju odluka, osim toga i lopta je najviše u njihovom posedu. Oni su začetak svake akcije koja rezultira košem. Visoki igrači u reketu su realizatori akcija i moraju znati kada i gde da se postave i odlučiti koji potez je najbolji u kojoj situaciji, ali teško da moraju razmišljati o saigračima, čak i kad su u boljoj poziciji.
Osećaj za igru ima dosta veze sa kreativnim odlukama, koje delom mogu biti naučene, ali uglavnom su urođene. One imaju veze sa godinama i iskustvom, ali i sa košarkaškom IQ-om i inteligencijom uopšte. Što je češce igrač u teškoj situaciji, to bolje zna da je reši (za kraće vreme). Brzina odluka je veoma bitna. Mladim igračima treba više vremena da pronađu pravo rešenje, i često zakasne da urade pravu stvar. Isto tako i igračima koji dolaze iz nižeg ranga takmičenja treba vremena da se prilagode bržem tempu igre. Što je brža igra to je teže neiskusnim igracima.
Trenerima i skautima nije uvek lako da prepoznaju osećaj za igru kod igrača, mogućnost donošenja pravih odluka i napredovanja, košarkaški IQ, da li drugi faktori utiču na njegove odluke, itd., za šta je potrebno više vremena nego za procenu fizičkih predispozicija, za šta je dosta nekoliko sekundi/minuta. Morate ga pratiti duže i videti u različitim situacijama. Kao trener i skaut morate stvarno razumeti igru a onda se staviti u položaj igrača kojeg pratite. Da li bih i ja postupio isto, da li je igrač mogao bolje, da li su ga saigrači shvatili, da li je trener zahtevao od njega da igra na određeni način, da li su sudije imale uticaja, da li konstantno pravi iste greške, itd. Pažnju obratiti i na spoljašnje uticaje: šta se desilo pre meča, da li mu je žena trudna, da li dobija platu (stipendiju :) )na vreme, koliki je pritisak zbog važnosti meča,... Karakter igrača, da li je stidljiv ili ne, egoista, da li je spreman da rizikuje, da li oseća odgovornost, komunikativnost, da li je podložan uticajima. Kako reaguje na tajm-aut? Da li prihvata savete trenera i saigrača? Da li komunicira sa trenerom? Da li objašnjava akcije saigraču? Da li gleda snimke mečeva? Šta radi za vreme treninga, da li sasluša a onda proba da uradi nešto drugačije, da li traži od trenera pojašnjenje, da li sam uzima tablu i nacrta akciju?
Osećaj za igru, više nego fizički i naročito mentalni talenat, i sposobnost donošenja pravih odluka se mogu donekle istrenirati, ali to nije lako i zahteva dosta vremena. Neki igrači nikad neće donositi dobre odluke, drugi taj segment mogu dosta unaprediti, ali generalno svi mogu makar malo napredovati, ako ništa drugo, u ponavljanju istih grešaka. Iskustvo je ključna reč, proba, stavljanje igrača i tim u različite situacije, zahtevanje od njih da razmišljaju, traženje rešenja uz davanje jednostavnih uputstava, puštanje snimaka, kako njihovih tako i ostalih mečeva.

Postoji nekoliko različitih modela po kojima se uči i strategija o kojima ne želim da pišem u ovom članku. Jedna stvar koju želim da pomenem je aplikacija koja se koristi za obuku pilota borbenog aviona u Izraelu i koja je prilagođena košarkaškim situacijama. U veom jednostavnoj igri ( ne košarkaškoj) igrači uče pa predpostavljaju, donose odluke u deliću sekunde, prepoznaju situaciju, reše komplikovane probleme, itd. Program postaje teži kako igrač napreduje. To i nije pravi program, više koncept spoznajnog učenja košarke i dodatni način učenja koji se ne zasniva samo na satima treninga u sali i što je još važnije, mogućnost da se popravi način na koji igrač donosi odluke.
Nivo veštine
Veštinu je najlajše prepoznati i proceniti. Prilično je objektivno da li je igrač levoruk ili desnoruk, da li koristi krosover dribling, može li da pogodi van linije za tri poena, da li zna da doda od parket, da li koristi horog, može li da se kreće u odbrambenom stavu, itd. Svi treneri i skauti to vide, ali trik nije u prepoznavanju veštine, već na kojem će nivou i u kojim situacijama igrač biti u mogućnosti da ih koristi.
Da li su neke veštine bitnije od drugih? Mislim da se svi slažemo da jesu. Igrač bez šuta ili ulaza je automatski limitiran na epizodistu. Igrač bez driblinga ne može biti kreativan u igri 1 na 1. Ako igrač ne zna da doda loptu ne može učestvovati u timskoj igri i praviće mnogo grešaka. Ali igrač koji nema dobar odraz ili je slab bloker i dalje može postati vrhunski igrač. Ne znam da li je iko ikada rangrao veštine po značaju, ali bi bilo dobro sprovesti istraživanje među trenerima i skautima kako oni gledaju na ovo. Verovatno se mišljenja razlikuju po državama i trenerskim filozofijama, čak i tamo gde zdrav razum govori koje veštine su najbitnije.
Mentalni i fizički pritisak utiču na korišćenje veština. Igrač iz nižih liga koji krosoverom izbacuje protivnike istog uzrasta kao od šale na višem nivou takmičenja verovatno neće biti u stanju da uradi isto, jer su mu protivnici fizički jači i bolji defanzivci. Ulozi se sve više podižu i igrač dva puta promisli pre nego što načini potez i samim tim ga ne može ponoviti kako zna. Nevezano sa rangom takmičenja možete imati dva igrača istih veština, isto ih oceniti, a opet jedan od njih može igrati na nivou vrhunskog igrača, a drugi samo na nivou dobrog igrača. Mi skauti i treneri moramo da predpostavimo da li mlad vešt igrač može da radi isto i na višem nivou i/ili u konkurenciji starijih igrača i oceniti ga u skladu sa tim. Može li da se poboljša?
Šta je definicija veštine, kako ona izgleda i koliko je efikasna? Na primer, nisko krilo sa ružnim šutem koji vas natera da zaplačete kada potegne za tri, ali kada pogledate statistiku, njegov procenat je 40%, da li je to loša veština? Nivo veštine se više odnosi na učinak, da li je šut, dribling ili pas efikasan, a ne kako estetski izgleda. Pitanje za trenere/skaute je da li bi bio efikasniji kada bi se promenio, možemo li ga poboljšati, možemo li igrača naterati da radi isto na višem nivou?
To nas dovodi do dve teme o veštinama koje su bitne u procenivanju da li igrač može napredovati.
Prvo, fizički limiti ili još dalje, medicinski limiti utiču na konačan nivo performansi. Šut je dobar primer: ako imate lošu koordinaciju mnogo je teže postati dobar šuter. Igrač sa limitiranu rotaciju ramena nikad neće biti u mogućnosti da šutira tako dobro kao igrač sa "glatkom" ramenima. Razmislite i oigračima sa jakim, mišićavim ramenima/torzom koji ne mogu da imaju dobar izbačaj. Koordinacija, snaga, brzina i fleksibilnost imaju veliki uticaj na učenje i korišćenje veština.



Last edited by Dock at 3/31/2013 5:13:47 AM

Druga stvar je učenje motornih veština. Neki igrači će pokupiti veštine u trenutku, dok drugima treba mnogo ponavljanja pre nego što izgrade veštinu, ako ikada i uspeju. Sećam se mog školskog druga na koledžu za fizičku edukaciju, koji je nakon jedne demonstracije vežbe na vratilu seo, mentalno je uvežbao i popeo se na vratilo i odradio vežbu, dok je meni trebalo nekoliko dana da uspem, a ja nisam najgori u učenju motorike. Ne želim da prolazim kroz sve modele i strategije učenja motornih veština, ali su one bitan segment za procenu nečijeg napretka ili budućnosti igrača. Možda je ovo za neku drugu temu.
Ono gde svi možemo da se složimo je da se veštine mogu uvežbati i to dosta. Neke veštine se uče od malena, dok fizički i mentalni trening mora početi u pravo doba. Ono što se trudimo da postignemo je izgradnja automatizma i kopije jednostavnih i kompleksnih motornih veština. Igrač ne sme da razmišlja o mehanici driblinga, dodavanja, šuta, itd za vreme meča, on to jednostavno treba da uradi, kao u vožnji automobila.
Za skaute je interesantno da znaju poreklo igrača, zemlju iz koje dolazi i ko ga je i gde trenirao. Razlike u košarkaškoj kulturi, istoriji, filozofiji i stilu igre imaju veliki uticaj na veštine igrača. Bivše jugoslovenske zemlje su ulagale više u razvoj pravih košarkaških veština i kretnji i prave mehanike šuta, za razliku od većine zapadnoevropskih zemalja. U Evropi se generalno više daje na značaju dodavanje nego u Americi. U zemlji kao što je Litvanija gde je košarka gotovo religija provode sate i sate na razvoju jedne veštine, dok u mojoj zemlji rizikujete sudsku tužbu ako to zahtevate kao (košarkaški) trener.
Generalno, veština se može naučiti i tu nastupa dobar trener sa svojom voljom i posvećenim vremenom i željom za radom sa mladim igračima.
Fizički, mentalni, osećaj za igru i veština su 4 aspekta procene talenta, možda se može pridodati i sposobnost učenja. Mi skauti i treneri znamo sve ovo ali opet propustimo jako dobre igrače, proglasimo talentovanim igrače koji se nikad ne razviju ili čak potpuno nestanu. To nas vraća na ono "šta se dešava sa (takozvanim) talentovanim igračima koji nikada ne dostignu očekivani nivo".
Već sam pominjao pitanje "da li je igrač za koga se dok je mlad proceni da je talentovan stvarno talenat, ili smo pogrešili u proceni?" Sada ću se osvrnuti na (spoljašnje) faktore koji utiču na karijeru talentovanog košarkaša.
Odluke u karijeri
Mnoštvo spoljnih faktora određuje da li će igrač biti uspešan, ali sve se svodi na donošenje dobrih odluka, kao uostalom i sve u životu. Ne kažem da je lako, često ne znate kakav će rezultat imati vaša odluka, odluka koja izgleda kao dobra u trenutku kada ste je doneli može lako da se pokaže kao loša u dužem periodu razvoja igrača. Planiranje karijere, kada doneti odluku, ko će biti uključen u nju, na šta se odnosi, ko je već prošao kroz to, gubitak jedne godine ne mora biti krucijalan za celu karijeru, koji su objektivni ciljevi u karijeri, itd.
Podučavanje
U procesu u kojem talenat postaje zvezda treneri su ključni faktor. Jako je bitno za mlade igrače koji pristupe timu da je trener spreman da radi sa njima i usmeri ih u pravom smeru.
Da li se ličnosti trenera i igrača poklapaju? Da li je čvrst, zahtevan, iskren, strpljiv, težak radnik? Šta je rezultat treniranja mladih igrača? Da li trener ima pritisak da osvoji prvenstvo ili obezbedi opstanak? Da li će koristiti igrača na pravi način kako bi se razvio ili će njime samo popunjavati rupe u timu? Da li je trener učitelj ili samo trener na terenu? Ko su mu pomoćnici?
Samo zato što igrač ima 2,13 ne znači da mora da igra centra, možda može biti potencijalna trojka, ali uvek ima trenera koji to ne mogu (ne žele) da vide. Generalno, viđao sam greške trenera u proceni igrača i uklapanju u koncept tima. Jako je bitno da se igrač uklopi u sistem koji mu odgovara.


Last edited by Dock at 3/31/2013 5:14:41 AM

Klubovi često dovode mlade igrače za koje procene da su talentovani i očekuju od njih da istog trenutka doprinesu timu. Ali stvari lako mogu poći naopako ako su igrač i trener pod pritiskomm tim izgubi par utakmica, i pre nego što se okrenete, igrač završi na klupi. Mnogi treneri misle da nisu dobili posao da bi razvijali igrače, već da bi donosili pobede, često je to konflikt interesa, pogotovo ako trener nema podršku kluba.
Ima i trenera ( i roditelja ) koji žele da promene igrača po svaku cenu. Kao kad stavite krilnog igrača od 2,03 na četvorku ili nekoordinisano veliko dete na poziciju spoljnog igrača kako bi postao novi Nowitzki.
Vreme na terenu
Da li ovo uopšte moram da objašnjavam?
Sati vežbanja
Očigledno je da više sati u treningu daje bolje rezultate. U Evropi se od kluba do kluba razlikuje vreme koje mladi igrači provode vežbajući. Generalno (naravno uvek ima izuzetaka) u zemljama kao što su Holandija, Danska ili Engleska treninzi su 3-4 puta nedeljno po 2 sata, dok u Španiji, Francuskoj, Italiji ima bar 5 treninga nedeljno trajanja 2-3 sata, dok u baltičkim i istočnoevropskim zemljama treninzi su 5-6 dana u nedelji, po dva treninga dnevno. Talentovani igrači iz zemalja u kojima se više trenira imaju veće šanse da postanu vrhunski igrači.Da li ćete imati više vremena za rad sa mladim igračima ima veze sa košarkapkom kulturom, socijalnim i ekonomskim uslovima, smeštajnim uslovima, profesionalizmom,itd.
Nivo takmičenja
Za razvoj mladih igrača je bitna mogućnost da igra na nivou koji mu pruža izazov, ako ste talentovani 16-godišnjak bolje da se svako veče mučite sa 18-godišnjacima nego da dominirate u svakom meču u svom uzrastu. Takođe, ako imate bolje takmičenje, kao u Španiji ili Hrvatskoj u odnosu na Irsku ili Finsku, sigurno ćete se razviti na višem nivou.
Stil igre
Ako ste igrač tempa i odete u klub koji igra sporu igru na dug posed, to vam neće mnogo pomoći. Postaćete bolji u pozicionoj igri, ali ne i ako ste igrač koji voli bržu igru i trči i puca. Kao što francuski timovi, koji su puni atletama, igraju brzu, atletsku košarku i ako se nađete u takvom timu kao spor igrač koji preferira pozicionu igru, nikada nećete videti loptui nećete razviti svoju igru.
Fizički faktor
Ako ste dominantan atleta ili fizički razbijač u mlađim kategorijama ne garantuje da isto možete raditi i na profesionalnom nivou. Mnogo puta se igrači koji su sa 16 godina fizički dominantni zanesu da ne moraju dalje da unapređuju dalje svoju igru, već da mogu da se oslanjaju na svoju snagu. Kako igrač raste, tako ga ostali fizički sustižu, možda zato što se sporije razvijaju ili zato što više rade, ili kompenzuju boljom veštinom, i fizička prednost iz mlađih dana nestaje. Ovo može da se razlikuje od regiona, od države do države, mediteranci se generalno brže fizički razviju nego deca u zapadnoj Evropi.
Novac
Novac je faktor u košarci koji utiče na sve igrače, ali ne bi trebalo da utiče na mlade igrače, nažalost, mnogo puta utiče i stvara negativan uticaj na razvoj mladog talenta.
Ima dobrih agenata, savetnika, roditelja, trenera i drugih koji će reći klincu da će novac doći kasnije i da je sada vreme za razvoj, ali većina ima znak dolara ili sada znak evra u očima. Uložite prvo u budućnost da biste je kasnije unovčili. Kada bih hteo da budem advokat, morao bih da idem u školu i na fakultet pre nego što bih mogao da se bavim tim poslom i da zarađujem od njega. Ovo zanemarujemo u košarci, mnogo dece (roditelja) poludi kada vidi veliki ugovor. Koliko se samo puta desi da mlad igrač vidi svoju prvu (preplaćenu) platu i pomisli da je već uspeo, zadovolji se i prestane da još više radi. Kada mu se prvi ugovor završi, teško da ćete više ikada čuti za njega.


Last edited by Dock at 3/31/2013 5:15:38 AM

Više nego ikada, košarka je posao i igra se po poslovnim pravilima, zbog uspeha i novca. Ako igrač doprinosi uspehu, pobedama, onda je nebo granica, više igra, prate ga slava, bonusi i bolji ugovori, ali ako igrač i tim ne uspeju sledi otkaz, bez obzira da li ste iskusni veteran ili mlad igrač. Košarkaški posao nije lep. težak je, beskurpulozan i često vođen od strane vlasnika, uprave, koji su više fanovi nego košarkaški radnici, jedan dan ste heroj, a drugi ste bez posla ili na kraju klupe. Ako to utiče na veterane, kako će tek na mlade igrače.
Novu eru evropske košarke predstavljaju veliki kontakti potpisani sa velikim obeštećenjem za mlade igrače, kojima se gotovo onemugućuje prelazak igrača ukoliko bi to bilo bolje za njegov razvoj (sa izuzetkom timova koji imaju razumevanje i koji su spremni da ulože vreme i možda ček izgube novac). Neki klubovi to rade da bi osigurali budućnost tima angažovanjem talentovanih igrača, ali takođe dosta klubova i/ili direktora/menadžera ne gledaju košarku kao igru, već kao fabriku igrača kao proizvoda koji može njima i klubu doneti dosta novca. Da li je moralno ili ne to ne znam, ali sigurno ima veliki uticaj na budućnost mladih talenata.
Nisam protiv toga da ljudi/klubovi zarađuju od košarke i razumem da je košarka posao, ali to ne bi smelo da zaustavi razvoj mladog igrača i smanjiti mu šanse za karijeru, čak i ako bi klub pri tom bio na gubitku.
Slava
Još jedan uticaj na igrače ima okolina i ljudi koji ga okružuju, roditelji, prijatlji, trener, generalni menadžer kluba, mediji, svi oni mogu stvarno upropastiti igrača. Ljudi počni da govore: hej, ti si novi Nowitzki, mediji mu uskrate privatnost i ljudi su stalno oko njega. Osim ako nije stvarno mentalno jak i ako može da pregura sve to, igrač mora da nastavi da trenira i ostane sa obe noge na zemlji. To se često dešava, pogotovo u USA, kada srednjoškolski i koledž igrači postanu slavni, gde agenti i velike kompanije jure igrača kako bi potpisali ugovor sa njima. U USA je veći uticaj tv mreža kao što je ESPN, CBS ili FOX nego u Evropi, koje prave famu oko igrača, što i te kako utiče na njih.
Takođe utiče i na trenere i skaute. Kada reporter velike sportske medijske kuće počne da piše o novoj NBA superzvezdi visokoj 2.20 iz malog mesta u Kazahstanu, svi pojure tamo da ne propuste klinca i za tren se cela priča prenaduva. Dete dospe na listu potencijalnih draft pikova, njegov agent pokazuje svima utakmicu života u kojoj je imao 43 poena i 26 skokova protiv grupe kepeca, fotografi lete u Kazahstan da donese slike novog džina ispred male farme u sred ničega, novine pišu o siromašnoj farmerskoj porodici koja je dobila glavnu premiju, i svi počnu da pričaju o njemi i za tren se nađe na NBA draftu. Dve godine kasnije, nakon skupljanja miliona i prelazaka iz kluba u klub, on sedi na klupi, nedostaje mu farma i koze kod kuće, niko više nikada nije čuo za njega. Dečko živi srećan i bogat život, novinar piše poslednji članak o igraču nekada smatranim super starom i kako je sve moglo da se desi, agent broji novac od svog procenta. Slava slava slava.
Kulturološkoo poreklo
Generalno govoreći, ovo je faktor procene talenta koji utiče na mentalni talenat igrača.
Na primer, razlika između srpskih i hrvatskih igrača. Prosečan Srbin odlazi u nemački tim i pokazuje veliko samopouzdanje , pošto je Srbin odrastao je u teškom okruženju i ima stav "Ja sam najbolji i pokazaću im". On traži loptu, "ja sam Srbin, onaj ko će da pogodi svaki šut" i svako poveruje i počne da mu dodaje loptu čime on postane i bolji nego što jeste. Hrvat je drugačiji, pošto dolazi iz okruženja gde nije morao toliko da se bori za opstanak, već je mogao da se provodi sa prijateljima na prelepoj obali Jadrana. Tako on ode tamo, dobar je igrač, razgleda oko sebe i počinje da se uklapa. Ne zahteva loptu, već čeka da je dobije, pravi je timski igrač, igra ok, svi ga vole, ali na kraju nikada ne ispuni svoj potencijal.


Last edited by Dock at 3/31/2013 5:16:28 AM

Prosečan litvanski igrač prelazi očekivanja, jer je čvrst poput eksera i daje svaki put 150% sebe, ali njegova veština je možda na nižem nivou. Ako uzmete tipa iz Holandije on nikada nije bio u teškoj situaciji. Čak i sada su Holanđani razmaženi načinom života. Sve teče glatko, luksuzno se živi, ne brine se mnogo o novcu i čak kada nemate posao dobijate novac od države. Svako želi da se školujete, svi brinu o vama i postoji velika socijalna sigurnost. Ne morate da se borite za opstanak, nema potrebe da budete čvrsti. Osim toga, ko uopšte razmišlja o košarci u Holandiji.
Ako uzmete dečka iz geta New Yorka ili Detroita, on mora da se bori da bi preživeo. Slično je sa Litvancima i Srbima. Oni su oduvek bili borci i mislim da je to definitivno nešto što utiče na šanse za uspeh. Ne znači da oni imaju više talenta od drugih, ali izvlače više iz njega teškim radom. Zato i ima toliko uspešnih srpskih i litvanskih igrača u Evropi na svim nivoima.
Ako imate igrače iz Litvanije ili Srbije, znate da će uspeti na ovaj ili onaj način, da će uraditi sve da bi pobedili. Košarka im je svima u genima, košarke je takođe vrsta borbe i način da se dominira nekadašnjim vladarima. Ako ne mogu da te pobedim na bojištu jer to nije fer borba, pobediću te na košarkaškom terenu. Oni nalaze način da pokažu premoć i zato mnogo rade na svojim veštinama, kondiciji, čvrstini i igri. Oni sate i sate posvete usavršavanju jednog poteza.
Mladi španski igrači se više razvijaju kroz samu igru. Oni razumeju košarku, kako da igraju u timu, kako da igraju odbranu i napad, tranziciju i uopšte razumeju igru.Sve je organizovanije, kao i generalno u Španiji, profesionalizam je na svim nivoima. Mislim da oni imaju jako dobar sistem razvijanja mladih igrača. Ako imate igrača koji je prošao kroz mlađe nacionalne selekcije Španije ili kroz sistem razvoja u profesionalnim klubovima, možete biti sigurni da razume košarku.
Nekada sam trenirao u Kini, u kampu gde su mi igrači pre i posle meča zahvaljivali na tome što sam ih pustio da igraju.Praćenje vođe i poštovanje šefa je možda dobro u životu, ali ne i na terenu. Ovi igrači su bili ekstremno disciplinovani, radili su tačno ono što sam od njih tražio, nikad se nisu žalili, ali i ništa više od toga. Nikada nisu pitali trenera da li mogu da šutnu 100 dodatnih šuteva posle treninga, ili da li mogu da igraju ponovo, ovim načinom razvijate robote a ne mlade kreative igrače i lica odgovorna prema sebi.
Okruženje
Okruženje je važno. Ako dovedete dete iz Afrike u Evropu, u mnogome je to veliki kulturološki šok. On nikada nije bio u sobi sa grejanjem, biće mu hladno zimi, hranu koju ne prepoznaje neće jesti, nove patike mogu biti dva broja veće ali vam on to neće reći, sav novac šalje kući ili troši da zove porodicu i stoga ne može da brine sam o sebi, svi pričaju jezik svetlosnim godinama udaljen od njegovog maternjeg, i tako dalje, i tada se klub i trener čude zašto klinac tako očajno izgleda i ne igra dobro.
Veoma je važno da se igrač uklopi u okruženje i kulturu. Ovih dana se dosta igrača dovodi iz drugih zemalja, granice su širom otvorene što je dobro jer stvara mogućnosti i bolje košarkaše, ali takođe može da se ispostavi lošim i da uništi budućnost mladog talenta i ličnosti.
Iz mog ličnog iskustva u Belgiji, znam da je veoma važno da osim košarke, morate imati društvenu mrežu u koju ga možete uhvatiti ako skrene sa puta ili se pogubi. Možda je igrač ceo život proveo sa roditeljima i ovo mu je prvi put da je sam u drugoj zemlji, sada ima svoj auto, stan i kuhinju, itd. Ako se ne potrudite da mu pomognete da vodi svoje domaćinstvo, pere odeću, kuva, čisti kuću i vozi kad je gust saobraćaj, on se lako može izgubiti što će uticati na njegov košarkaški i ukupni razvoj kao košarkaša i osobe.


Last edited by Dock at 3/31/2013 5:16:46 AM

Mislim da ima mnogo stvari koje mogu poći naopako u razvoju talenta. Mnogo igrača se izgubi, jer se dese stvari o kojima nismo uopšte razmišljali. Mislim da bismo svi morali da se unapredimo kao učitelji, treneri, članovi kluba, agenti, mediji, navijači, razmišljajući više o posledicama koje nastaju kada mladi igrači dođu u kompletno novu i drugačiju sredinu. Postati vrhunski sportista ne znači samo trenirati i igrati, već i sve oko toga. Odrastanje kao sportista, javna ličnost, mediji, navijači, sve to stavlja veliki pritisak na mladog igrača.
Povrede
Ponekad se igrači izgube zbog povreda. To mogu biti hronične povrede, povrede koje završavaju karijeru. Vrhunski sport je štetan za zdravlje na kratke ili duže staze. Morate stvarno voditi računa o vašem oruđu (telu i glavi), kao što stolar čuva svoj čekić, testeru i ostali alat, ako želite dugu karijeru i normalan život posle nje. Možete biti sigurni da ćete se jednog dana povrediti, zglobovi, kolena, leđa, ramena, sve može da se desi. Ne možete otpisati povrede, ali možete smanjiti šanse da se povredite, smanjite intenzitet povreda i ubrzati oporavak.
Veća verovatnoća od povrede zavisi i od fizičkog stanja i to ne možete kontrolisati. Mršavi igrači preko 210cm su podložniji povredama leđa, kolena ili zglobova nego ono od 180cm. Težak bek visok 1,95 takođe ima veće šanse da povredi koleno ili zglob nego mršavi dvometraš.
Takođe mislim da postoji snažna veza između mentalnog i fizičkog dela u odnosu prema povredama. Ne mislim na lažne povrede, gde igrač misli da je povređen ali mu n ije ništa, mislim na psihički mekše igrače koji imaju veće šanse da zadobiju povredu i čiji oporavak duže traje.
Oporavak od povrede nije samo težak fizički, već i psihički posao. Oporavak ide sporo, dva koraka napred jedan nazad. Igrač je sprečen da igra, mora da radi vežbe koje ne voli ili koje neaju veze sa sportom kojim se bavi i sve u svemu, to je težak svakodnevni režim. Povređenom igraču treba vremena da veruje da je zalečio povredu, što apsolutno utiče na njegov razvoj, čak ga može i dovesti u pitanje.
Odgovarajuća prva pomoć, medicinski tretman, hirurške intervencije, vežbe, medicina, fizioterapija, pomagala, itd, sve to ima uticaj na to da li će igrač izlečiti povredu ili će zauvek nestati iz košarkaškog vrha.
Škola, karijera i socijalni život
U većini zemalja košarka nije prioritet, biti uspešan u životu i dobro se osećati pri tome je mnogo važnije. Roditelji postavljaju školu ispred sporta, prvo morate da uradite domaći, pa tek onda na trening. To je legitimno, ali takođe može zaustaviti razvoj mladog igrača u poređenju sa decom koja vežbaju po ceo dan.
Takođe i društveni život, da li ima devojku, izlasci, hobiji, kompjuterske igrice, itd, sve to utiče na razvoj talenata. To je izbor i u njemu nema ničeg dobrog ili lošeg.
Ono što je loše je ako se droga ili alkohol upletu u priču, što se dešava širom Evrope, na severu, istoku, zapadu i jugu. To nije specifičan problem sportista, ali ima više uticaja na njih nego na ostale studente. To je realan problem i ja i verovatno svi koji su u košarci, mogu navesti mnoštvo primera mladih talenata koji su prestali igrati ili napredovati zbog droge ili alkohola.
Mladi igrači mogu prestati sa košarkom iz različitih razloga. Oni mogu naći druge vrednosti u životu, novu profesiju, odlučiti se za sigurnost, promeniti sport, shvatiti da je profesionalni sport previše težak ili nepravedan, sukobiti se sa trenerom ili klubom i nestati sa internacionalne scene.
Veoma je važna prilika da budućnost stvorite košarkom. Očigledno, ako odrastete u nekošarkaškoj zemlji poput Norveške, čak i ako posedujete talenat, vaše šanse da postanete profesionalac su mršave, osim ako vas ne angažuje tim iz npr. Španije ili Francuske, ili ako se odlučite za koledž u USA. Talenti iz npr. Rusije imaju dobru šansu da naprave karijeru u košarci i lakše mu je da zaradi od košarke.

Last edited by Dock at 3/31/2013 5:17:30 AM

Prelaz iz juniora u seniore
Neki odrastaju brže od drugih. To je obiman psihološki proces i za sportiste. Biti u društvu saigrača iz juniorskog tima, manje-više vršnjaka sa istim hobijima, prijateljima, školom, interesovanjima,... je potpuno drugačije od igranja u timu sa odraslim igračima, starijim, koji imaju porodice i sopstvenu decu, različitih hobija, sistema vrednosti, veće čvrstine i profesionalnosti. Treba dosta toga da bi se mladi igrači uklopili u seniorski tim ali i među saigrače.
Talenat u mlađim kategorijama ne znači i talenat na višem nivou. Možete biti dominantni u mlađim selekcijama, ali se morate razviti i naučiti da preživite u seniorskoj/pro kategoriji, ako to ne uradite, a ovde ne mislim samo na košarku, nikada nećete dostići viši nivo razvoja.
Morate se navići na manju minutažu, ostati motivisani i boriti se za svaki minut. Koliko samo puta mlad igrač sedi na klupi i teško dobija minute koji su mu preko potrebni za sticanje iskustva i napredak, jer se svi slažemo da igranje razvija igrače. Koliko njih se može nositi sa tim i ne odustati pre kraja sezone?
U mlađim kategorijama možete biti dobri i imati slobodu u završavanju akcija. Kada dođete u seniorski nivo sa profesionalcima i veteranim, nećete biti prva opcija. Možda uopšte i ne dobijete loptu, možda tek kao peta opcija.
Loša sreća
Bolje biti srećan nego pametan. Biti na pravom mestu u pravo vreme. Imati anđela čuvara na ramenu. Nemoguće je predvideti budućnost, uvek se desi nešto nepredviđeno. Marfijev zakon. Ali, to je život.
Ako gledate šta sve može poći naopako u karijeri mladog talenta, čudo je da neko uopšte uspe. Zato se ne trebamo pitati "zašto stvarno talentovan igrač nije dospeo na vrh" već "kako je ovaj talentovan igrač uspeo", jer je to mnogo ređe nego ne uspeti.
Ipak, najvažniji je sam igrač. Ako je stvarno talentovan i želi da bude igrač, naći će način da bude uspešan.
Uh, umalo da zaboravim, KOŠARKA MORA DA BUDE ZABAVNA, od mladog početnika do starog veterana, i svih između. Ako nije, zaboravite da postanete dobar igrač.

Last edited by Dock at 3/31/2013 5:18:11 AM

BigFish je u pravu a i ne bio kad je i on iz Sombora... Decko je ako se ne varam 95. godiste i ima oko 210 visine... Mislim da si malo preterao sa skokovima jer kada sam citao vest mislim da je pisalo 31 poen i 29 skokova ali indeks je bio tu negde kako si napisao oko 65 jer je imao i 5-6 asistencija... Bice dobar "mali" samo da ne ode za parama kao Musli pa na kraju da izadje drvo nevidjeno od njega... :/

Ebem li ga, u zurnalu pise 31 p i 36 sk,indeks 65,al nebitno i da je 29,to je impresivna statistika za momka koji ,koliko ja znam,nije bio do sada u reprezentativnim selekcijama,barem ne na velikim takmicenjima.Videcemo da li ce ove godine biti u selekciji za evropsko juniorsko,u svakom slucaju,vredi otpratiti njegov razvoj.