Rezultati 17.-tog kola posle završene 1/4:
Rezultati 17.-tog kola posle završenog 1/2:
Rezultati 17.-tog kola posle završene 3/4:
Konačni rezultati 17.-tog kola:
СУЗЕ ВОЈВОДЕ ПУТНИКАСвако јутро свратим код једног градског намћора. То је већ ритуал. На кафу. Старији човек. Миле Бонде. Тако га зна цело Врање. Деду му Ристу, угледног Врањанца и родољуба, заклаше Бугари у првом рату. Оца Ђорђа јурили и Бугари и комунисти да убију. Пљачкали их у другом рату Бугари, а опљачкали скроз комунисти кад дођоше на власт. Свашта видео и прегрмео чика Миле. Од њега сам много научио о прошлости Врања. Увек ме изненади неким питањем. И јутрос исто. Седи и чита новине. Улазим и са врата назовем Бога. Он је из старе врањске фамилије и зна ред.„Бог ти помогија“, одговара и гледа ме „испод ока“. „Има ли нешто ново“, предухитрим га питањем. „Има“, каже изненађен што сам га претекао. „Сањаја сам ноћс“, каже онако необавезно. Палим цигарету и ћутим. Намерно. Ћути и он. Чека да питам. Какав је сан. Потраја то. Ипак сам ја млађи. И ред је да попустим. „Па какв сн снува?“, питам опрезно. „Лош“, одговара. „ Ау“ мислим се, „Ово не иде на добро“. „Ајде збори. Кога сања такој лошо?“, настављам. „Војводу Путника“, каже ми кроз дим. Е, ово стварно не иде на добро. Путника? Шта ће му Путник у невреме? „Да неси сањаја можда и војводу Мишића“, покушам да се нашалим. „И њега“, кратко ће. Ћути. Уноси кафу госпођа Цеца која помаже у одржавању куће. Слуша цео разговор и не меша се. „Па чика Миле“, не може ни она да издржи а да не пита, „Што вика Путник?“ „Плаче“, кратко ће Миле, и полако испија кафу. „А Мишић?“, сад и ја покушавам да убрзам разговор. „Ћути. И гледа у земљу“, одсутно одговара и гледа кроз прозор Миле Бонде. „Јели паметњаковићу“ окреће се према мени и стреља ме очима, „Кој је тој дошија на границу куде Прешево“? „Мађари“, одговарам и наслућујем у ком правцу иде разговор. „Маџари. Маџари“, подругљиво ће Миле. „А кој још треба да дође“? „Немци и Аустријанци“, одговарам.„Још Бугари и комплет“. Гледа ме Миле. „Као у први рат. Окупација. Затој плаче Путник и гледа у земљу Мишић“.Па оно, тако му и дође. Дошли Мађари у униформама и под оружјем да контролишу нашу јужну границу. За неки дан ето наше „браће“ Немаца и Аустријанаца. „Вековних пријатеља“. Фале ми Бугари. Где су Бугари? Каква би била историјска галама да нема Бугара у свему томе. Шета се по земљи Србији свакаква фукара и налаже нам шта да радимо. А ми ћутимо. Нискост робских душа!Па што изгинусмо ономад у првом рату браћо моја драга? Што изгину толко србских јунака? Што изгину оно море нејачи? Деце. Жена. Хтели Аустро- Угари да се шетају у униформама по земљи Србији и воде истрагу. И не дадосмо. Па могли смо и тада ко сада. Али тада је још увек било части. И љубави према Отаџбини.Ајде у првом. А што у другом? Хтео Хитлер да проведе војску железницом. А ми. Не! Немаш возну карту госн Хитлер! Мада, то и није била наша воља него Британска. Њихова обавештајна служба организовала војни пуч. Преко својих шпијуна. Србских официра. И 27. март. Боље гроб него роб. Боље њима. А испаде исто је њима. И српски гроб и србски роб. Продадоше нас наши „мили савезници“, Стаљину а да трепнули нису. Из политичких интереса. А Черчил? И из личних. Није могао да заборави батине што је добио од Воје Танкосића у „Грчкој Краљици“, кад се враћао из бурског рата преко Цариграда. Ајде батине и да заборави. Како да заборави породичну срамоту? Што му се мајка, разблудна и незасита Џени курвала, да ме извините на изразу, са краљем Миланом. Па пукла брука о целој Европи. Чекао Черчил и дочекао. А ми изгубисмо два милиона Срба.(наставак у следећем посту)Last edited by jamais vu at 7/2/2015 11:16:30 AM