Rezultati 17.-tog kola posle završene 3/4:
Konačni rezultati 17.-tog kola:
СУЗЕ ВОЈВОДЕ ПУТНИКАСвако јутро свратим код једног градског намћора. То је већ ритуал. На кафу. Старији човек. Миле Бонде. Тако га зна цело Врање. Деду му Ристу, угледног Врањанца и родољуба, заклаше Бугари у првом рату. Оца Ђорђа јурили и Бугари и комунисти да убију. Пљачкали их у другом рату Бугари, а опљачкали скроз комунисти кад дођоше на власт. Свашта видео и прегрмео чика Миле. Од њега сам много научио о прошлости Врања. Увек ме изненади неким питањем. И јутрос исто. Седи и чита новине. Улазим и са врата назовем Бога. Он је из старе врањске фамилије и зна ред.„Бог ти помогија“, одговара и гледа ме „испод ока“. „Има ли нешто ново“, предухитрим га питањем. „Има“, каже изненађен што сам га претекао. „Сањаја сам ноћс“, каже онако необавезно. Палим цигарету и ћутим. Намерно. Ћути и он. Чека да питам. Какав је сан. Потраја то. Ипак сам ја млађи. И ред је да попустим. „Па какв сн снува?“, питам опрезно. „Лош“, одговара. „ Ау“ мислим се, „Ово не иде на добро“. „Ајде збори. Кога сања такој лошо?“, настављам. „Војводу Путника“, каже ми кроз дим. Е, ово стварно не иде на добро. Путника? Шта ће му Путник у невреме? „Да неси сањаја можда и војводу Мишића“, покушам да се нашалим. „И њега“, кратко ће. Ћути. Уноси кафу госпођа Цеца која помаже у одржавању куће. Слуша цео разговор и не меша се. „Па чика Миле“, не може ни она да издржи а да не пита, „Што вика Путник?“ „Плаче“, кратко ће Миле, и полако испија кафу. „А Мишић?“, сад и ја покушавам да убрзам разговор. „Ћути. И гледа у земљу“, одсутно одговара и гледа кроз прозор Миле Бонде. „Јели паметњаковићу“ окреће се према мени и стреља ме очима, „Кој је тој дошија на границу куде Прешево“? „Мађари“, одговарам и наслућујем у ком правцу иде разговор. „Маџари. Маџари“, подругљиво ће Миле. „А кој још треба да дође“? „Немци и Аустријанци“, одговарам.„Још Бугари и комплет“. Гледа ме Миле. „Као у први рат. Окупација. Затој плаче Путник и гледа у земљу Мишић“.Па оно, тако му и дође. Дошли Мађари у униформама и под оружјем да контролишу нашу јужну границу. За неки дан ето наше „браће“ Немаца и Аустријанаца. „Вековних пријатеља“. Фале ми Бугари. Где су Бугари? Каква би била историјска галама да нема Бугара у свему томе. Шета се по земљи Србији свакаква фукара и налаже нам шта да радимо. А ми ћутимо. Нискост робских душа!Па што изгинусмо ономад у првом рату браћо моја драга? Што изгину толко србских јунака? Што изгину оно море нејачи? Деце. Жена. Хтели Аустро- Угари да се шетају у униформама по земљи Србији и воде истрагу. И не дадосмо. Па могли смо и тада ко сада. Али тада је још увек било части. И љубави према Отаџбини.Ајде у првом. А што у другом? Хтео Хитлер да проведе војску железницом. А ми. Не! Немаш возну карту госн Хитлер! Мада, то и није била наша воља него Британска. Њихова обавештајна служба организовала војни пуч. Преко својих шпијуна. Србских официра. И 27. март. Боље гроб него роб. Боље њима. А испаде исто је њима. И српски гроб и србски роб. Продадоше нас наши „мили савезници“, Стаљину а да трепнули нису. Из политичких интереса. А Черчил? И из личних. Није могао да заборави батине што је добио од Воје Танкосића у „Грчкој Краљици“, кад се враћао из бурског рата преко Цариграда. Ајде батине и да заборави. Како да заборави породичну срамоту? Што му се мајка, разблудна и незасита Џени курвала, да ме извините на изразу, са краљем Миланом. Па пукла брука о целој Европи. Чекао Черчил и дочекао. А ми изгубисмо два милиона Срба.(наставак у следећем посту)Last edited by jamais vu at 7/2/2015 11:16:30 AM
СУЗЕ ВОЈВОДЕ ПУТНИКА(наставак претходног поста)И то не беше крај страдању. Дође нама и Стаљин. Јосип Висарионович. Рођак Џугашвили. Четири стотине хиљада војника. И још која хиљада приде. А никог није питао. Ни владу у Лондону ни свог послушника Броза Јосипа. У главама глупих Срба, Совјети су исто као и Руси. Неће бити. Совјети нису признавали ни народ, ни веру, ни породицу. Ни слободу. Слободу су они прописивали. На кашичицу. И како су је замислили. Војници светског комунизма. Далеко су они од Руса. И кад уђе дивља комунистичка хорда у земљу Србију, поче поново страдање. Пљачке, убиства, силовања. Јосип онај Броз, нареди да се води прецизна евиденција. Али, да се ништа не предузима. И пописаше другови комунисти. Хиљаду двеста деветнаест силованих жена у Србији. Од другова из Совјетског Савеза. Стотину једанаест жена изгубише живот од последица силовања. „Живео братски Совјетски Савез!“ И поче нова окупација. Совјетска. Почеше њихове униформе да се шетају по земљи Србији. У чему је разлика? Између Немачких, Мађарских, Бугарских и Совјетских униформи? Нема разлике. Туђа униформа је туђа униформа. И то потраја три године. Па одоше Совјети а осташе домаћи. Злочинци. Комунисти. Побише и они након рата једно пола милиона душа. Што србских што других. И пола милиона у току рата. Цело милионче. Поче и њихова окупација. Седамдесет година.Таман да одахнемо. А оно ево опет „милих савезника“. Лете авионима убијају и руше Србију. И карте имају оне проверене. Старе. Користили их њихови дедови при крају другог рата када су рушили Србију. На захтев комуниста. Броза и Коче. Оног Коче Поповића чије име носи данашња „Дипломатска акдемија“ у Београду. Тада су побили бомбама више Срба него Хитлер. А Хитлер Србе није жалио. Није ни штедео.И сад? Ето нама Угра, Шваба, Брита, Оландеза, Франака, Американаца, и осталих „љубитеља Срба“. Биће ту и папиних изасланика. Не може то без Ватикана. Изгледа, таква нам нафака. Зна се шта следи. Њихове судије у србским судовима. Њихови команданти у србској војсци. Амбасадори који заказују заседање србске скупштине. А и дневни ред. Пре неколико година један посланик у европском парламенту даде предлог да се забрани србској деци да у школама уче србске јуначке песме. То је већ у поступку. Прописаће нам колико дневно можемо калорија да унесемо у организам. Шта можемо да кажемо а шта не можемо. Колико запремински следује воде и ваздуха сваком Србину. По таблици. Па ко не слуша. Терапије. Групне. Па центри за репрограмирање. Па ко не слуша. Поправне установе где људи „слободно иду да се поправе“. „Својом вољом“. Све ми је то познато. „Већ виђено“, кажу „наши искрени пријатељи“ Франци.Стари Врањанци, исказивали су највеће разочарење тако што би раширили руке и узвикнули „Земљо Србијо“. Гледао сам то као мали. Ћутим и завршавам кафу и цигарету.„Идем ја“, кажем. „Ако“, одговара Миле кратко.Отворим врата да изађем и чујем.„Паметаристо“.По подругљивом тону знао сам да следи још један „ударац“. Припремим се. Чекам на вратима и ћутим. „Па ти сг, кад наиђе неки Маџар у униформу, а ти скини капу ако гу имаш и поздрави га. Он је сг влас“. Изађем без одговора и затворим врата за собом. Прођем поред прозора и видим како Миле Бонде седи и гледа кроз прозор у даљину. И ћути.Неће само чика Миле Бонде да сања војводу Путника како плаче. Сви ће мо сањати. Своје мртве претке. Погинуле на бојиштима. У логорима. Поклане. Пљачкане. Мучене. Долазиће нам ноћу у снове да нас питају. „Што нас издадосте несоји“. „Што нас продадосте душманима“. „Зашто смо побијени, поклани, изгинули у јуришима“? „На што се испизми поколење“? „Немате право да седнете поред нас кад вам дође време“. „Нема за вас места“. „Седите поред душмана наших које толико волите“. „Изроди“.Идем полако улицом. А она се увија и стеже. `Оће да ме угуши. Дође ми да урликнем. „Земљо Србијо“.Врање,Јул 1. 2015.године Господњераб Божији и ничији вишеСиниша Антонијевић